Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Trijumf autsajdera ili šta će biti s Bregzitom?

Na jednoj strani bili su London, Vels, Severna Irska, Škotska, mladi i obrazovaniji... Na drugoj strani ostatak Engleske, uticajni političari u usponu, kakav je doskorašnji šef diplomatije Boris Džonson, i autsajderi, kao što je vođa UKIP-a Nejdžel Faraž. Izlazak iz EU je posredno podržala i sama kraljica
Piše istoričar dr Čedomir Antić, arhiva Nedeljnika
Datum: 05/04/2019

Trijumf autsajdera ili šta će biti s Bregzitom?

Foto: Profimedia

Ne pamti se poraz britanskog oružja. Pobednica svetskih ratova jedna je od nuklearnih sila i stalna članica Saveta bezbednosti UN. Kada sam studirao na Univerzitetu u Bristolu (2001/2002) stari su Englezi sa ponosom prepričavali izjavu jednog britanskog generala čije su trupe ratovale u Avganistanu: "Američki vojnici su odlični! U dnevnom sledovanju imaju koka-kolu i čokoladu. Ja mojim ljudima dam tubu paste za zube pa ih pošaljem da mesec dana žive u nekoj nedođiji..." Malo ko je pamtio retke epizode slabosti imperijalnih vojski. Ipak, 1901. Britanija je bila "carstvo u kome Sunce nikada ne zalazi", najveća imperija u istoriji ljudskog roda, koja je stolovala nad četvrtinom kopna planete i vladala morima i okeanima.

Stotinu godina kasnije, Britanija je vladala nad većim od dva britanska ostrva i delom Irske, širom sveta držala je tek delić starih dominiona, u suštini važne strateške tačke. Iako moćna, britanska ekonomija nije se razvijala brzinom nemačke, američke ili kineske. Ako su generacije rođene tridesetih godina sa nelagodom pamtile kartu sveta na kojoj su se crvenele prostrane zemlje Britanskog carstva, racionalni pripadnici elite brinuli su aktuelnu i težu brigu. "Srazmerno opadanje" ("the relative decline") opsedalo je tvorce britanske politike i obrazovanu javnost. Uspon u vreme tačerizma tokom devedesetih godina nije ponovljen, bar u političkom pogledu. Mnoge godine konzervativnih vlada, značajno su uticale na političku scenu. Laburisti su morali da se reformišu da bi pobedili. Novi laburisti predvođeni Tonijem Blerom doneli su kontinuitet sa novim oduševljenjem.

Ipak, već na izborima 2001. njihovu pobedu pratila je najniža izlaznost sve od dvadesetih godina prethodnog veka. Stvari se nisu promenile sa ulaskom u ratove u Avganistanu i Iraku. Privredni rast je podstaknut ali je došlo do duboke podele u javnosti i političkim strankama. Stotinu laburističkih poslanika odmetnulo se zbog učešća u napadu na Irak. Sve do 2010. na jugu Iraka bilo je stacionirano 46.000 vojnika -- trećina mirnodopskih snaga Britanije. Iako je otpor ratu bio najveći upravo u Britaniji, gde je na velikim demonstracijama u Londonu simbolično, poput Sadamovog u Bagdadu, srušen raznobojni spomenik Džordža Buša Mlađeg, 2005. su učestali bombaški napadi. Pobednička laburistička vlada dobila je ipak iste godine i treći mandat.

Poznato je da se posle vekova ratova, Škotska 1707. sama, pomalo i protiv volje bogataške oligarhije koja je tada vladala Britanijom, uključila u Ujedinjeno Kraljevstvo. Kada su 1979. na referendumu imali da se izjasne o svojoj autonomiji, Škoti nisu glasali za obnovu parlamenta i široka autonomna prava. Njih im je, ne pitajući, vođen idejama koje su preovladavale početkom devedesetih, obećao prvi Blerov kabinet iz 1997. godine. U početku se činilo da je devolucija dobar plan koji neće započeti postepeni raspad Ujedinjenog Kraljevstva.

U Edinburgu, Kardifu i Belfastu, središtima drevnih političkih entiteta koji su sada dobili različit stepen autonomije, građani su birali lokalne ogranke partija koje su bile na vlasti u Londonu ili njihove saveznike. Posmatračima, međutim, nije promaklo da poslanici Škotskog parlamenta, koji je imao najveća ali ipak jasna i nevelika ovlašćenja među novouspostavljenim zakonodavnim ustanovama, često od lokalnih medija dobijaju pitanja o spoljnoj politici za koju nisu nadležni. Što je bilo najčudnije, na ta pitanja su i odgovarali.

Deset godina od obnove Škotskog parlamenta i devolucije, Škotska narodna partija, politička okosnica pokreta za nezavisnost, pobedila je na izborima. Građani, ipak, većinom nisu podržavali nezavisnost. Centralne vlasti obećale su tada maksimalnu devoluciju, a na sledećim izborima independisti su dobili tako veliku podršku da je referendum o nezavisnosti zakazan za proleće 2014. godine. Ucenjeni i pod pritiskom sa svih strana, podržavaoci nezavisnosti suočili su se uoči referenduma sa pretnjom međunarodne izolacije, nemogućnošću ostanka/ulaska u EU i nametanjem dela dugova u visini od oko 100 milijardi evra zemlji, koja je razvijena i bogata naftom, ali je i manja i ima malobrojnije stanovništvo od Srbije. Pristalice unije pobedile su posle histeričnih dana uoči referenduma sa razlikom od čak 5%. Na narednim izborima, međutim, ponovo je trijumfovala Škotska narodna partija, a opozicione partije su u potpunosti marginalizovane.

Svetska ekonomska kriza pokazala je 2008. slabosti britanske privrede. Prvi put posle 1992. nije više bilo ekonomskog rasta. Britanska vlada intervenisala je tada sa sumom od 500 milijardi funti (850 milijardi dolara), koja je bila veća od intervencije američke vlade, kako bi spasla banke i stabilizovala privredu. Već krajem 2009. trend pada je zaustavljen. Ipak, uz obaveznu temu slabih ekonomija evropskog juga, mnogi su tada govorili o britanskom dugu koji je prevazišao hiljadu milijardi dolara.

Kriza se odrazila na politiku. Prvi put posle "zime narodnog nezadovoljstva" i prethodnih izbora iz 1974. u izbornom sistemu koji svemu pretpostavlja stabilnost, na izborima 2010. niti jedna od tri partije nije dobila apsolutnu većinu. Pobednici konzervativci stvorili su tada vladu zajedno sa liberalnim demokratama. Kabinet sa manjim izmenama traje i danas. Vladu Dejvida Kamerona pratile su brojne teškoće. Uključila se u napad na Libiju, gde je posle nekoliko sedmica bombardovanja Gadafijev režim oboren, a umesto demokratske idile nastupio haos bezvlašća i dugogodišnjeg građanskog rata.

Ekonomska kriza pokazala se, posle svega dve godine, kao kriza Evropske unije. Odranije poznati po drugačijem viđenju evropskog jedinstva i uvereni da je dobitak od pripadnosti Britanije Uniji u najmanju ruku upitan, u zemlji je nastao čitav pokret čiji je cilj bilo istupanje iz EU. Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) nije uspela da poremeti dugogodišnji odnos snaga u parlamentu ali je zato birana u Evropski parlament, i to 2014. kao najjača britanska partija. Kameron je sledio uverenje prema kome je načelno trajno odupiranje narodnom izjašnjavaju uvek greška. Škotski referendum ga je u tome ohrabrivao. Međutim, uprkos ekonomskim uspesima vlade, podršci mladih, manjina, saveznika ostanku u Uniji... na referendumu održanom krajem juna 2016. godine sa marginom od više od milion glasova pobedila je ideja izlaska Britanije iz Evropske unije.

Na jednoj strani bili su London, Vels, Severna Irska, Škotska, mladi i obrazovaniji... Na drugoj strani ostatak Engleske, uticajni političari u usponu, kakav je doskorašnji šef diplomatije Boris Džonson, i autsajderi, kao što je vođa UKIP-a Nejdžel Faraž. Izlazak iz EU je posredno podržala i sama kraljica. Duboka podela kakva je nastala u britanskom društvu utiče i danas na težak i skup proces izlaska iz EU - Bregzit, o kome pregovara konzervativna premijerka Tereza Mej i donedavno sekretar za spoljne poslove Boris Džonson. Teškoće su tolike da je 9. jula 2018. ostavku podneo ministar za Bregzit, a posle njega i šef diplomatije. Od novog ugovora koji Britanija sklopi sa sada susednom EU, zavisiće i budućnost Unije i njenih interesa. Za početak, veliki filmski hitovi "Najmračniji čas" i "Denkerk", predstavljeni godinu dana posle referenduma, podsetili su Evropu kako joj je Britanija valjala u teškoj godini trijumfa nacizma.

Kome dolaze teške godine u neposrednoj budućnosti?


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.